Акценатски систем у српском језику

У српском књижевном језику постоје четири акцента: краткосилазни, који се обележава се знаком ȁ (сȁн, пȁлац, плȍча, хтȅти, лȁв), краткоузлазни који се обележава знаком à(бајкòвит, табèла, одàбрати, пу̀кōвнӣк; ), дугосилазни који се обележава знаком ȃ(нȏћ, + ȏст, кp̑в, здрȃвље; ) и дугоузлазни који се обележава знаком á( сазрéвати, прáзан, ку́пати, бṕвно, óвца. ).

Ненаглашени слогови у нашем језику могу бити кратки или дуги. Ово зовемо ненаглашеном (постакценатском) дужином. Правило налаже да кратак слог може доћи било испред било иза наглашеног, док дуги ненаглашени слог може доћи једино после наглашеног.

Правила за наглашавање речи:

1. Једносложне наглашене речи могу имати само силазне нагласке, дуге или кратке.

2. Вишесложне речи могу имати било који од четири нагласка, с тим што силазни могу доћи само на први слог, а узлазни на било који сем на последњи.

3. Ненаглашена дужина може се јавити само иза наглашеног слога, никако испред.

Поред речи које имају своје акценте у српском језику има речи које су без икаквог акцента. Те речи чине акценатску целину или са речима испред себе или са речима иза себе.

Речи које немају свој акценат већ чине акценатску целину са речју иза себе су проклитике. Проклитике су обично предлози, речце и везници. ( о врата, у град, међу нама)

Енклитике су речи које немају свој акценат, а у говору чине изговорну целину са речју испред себе. Обично су то ненаглашени облици личних и повратних заменица, краћи облици помоћних глагола јесам и хоћу и речца ли. (радио сам, доћи ћемо, пливао је)

Акценти имају и дистинктивну (разликовну) функцију.