КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК: СРПСКИ ЈЕЗИК У ПОРОДИЦИ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА. РАЗВОЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ОД 9. ДО 19. ВЕКА. ВУКОВА РЕФОРМА

СРПСКИ ЈЕЗИК У ПОРОДИЦИ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА

Језици који имају исто порекло чине језичку породицу. Већина европских језика потиче од праиндоевропског језика и припада индоевропској језичкој породици.

Из индоевропског језика настало је више породица језика: словенска, германска, романска, келтска и друге, као и посебни језици: грчки, албански и јерменски, који немају сроднике.

Прасловенски језик је најстарији словенски језик од ког су се развили сви словенски језици.

Словени су се из прапостојбине раселили на три стране, а прасловенски језик се раслојио и настале су три групе словенских језика:

Групи јужнословенских језика припадају и једини књижевни језик свих Словена старословенски језик.

РАЗВОЈ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА ОД 9. ДО 19. ВЕКА

Година 863. јесте почетак словенске писмености и мисије браће Ћирила и Методија.

На захтев моравског кнеза Растислава да му пошаље учене људе који ће међу Словенима ширити хришћанство и писменост, византијски цар Михаило за мисију одређује Константина (Ћирила) и Метод.

Пре поласка у мисији Ћирило и Методије су превели неопходне библијске књиге са грчког на словенски језик и записали их писмом глагољицом.

Старословенски језик је први књижевни језик свих Словена чији су творци били Ћирило и Методије.

Старословенски језик настао је на основу говора македонских Словена из околине Солуна, али никада није био говорни језик.

Глагољица је прво словенско писмо које је настало по угледу на грчко писмо у 9. веку.

Назив је добио према речи глаголати што значи говорити. У српским крајевима глагољицу је убзо заменила ћирилицу, а у западним крајевима латиница.

Ћирилица је друго словенско писмо настало крајем 9. и почетком 10. века по угледу на грчко писмо.

Њен творац није познат, али се претпоставља да је то био један од ученика Ћирила и Методија – Климент Охридски и да је настао у Македонији.

Значај 12. века за развој језика био је у појави редакције или рецензије словенског језика, које су управо означиле уношење елемената народног језика у старословенски језик.

Тако једним редакцијом настаје и српскословенски језик, односно српска редакција старословенског језика.

Најстарије сачувано дело на српскословенском језику и ћириличном писму је „ Мирослављево јеванђеље ", настало крајем 12. века.

У 14. веку настао је „Законик" цара Душана, писан српскословенским језиком, који је значајан јер у њему доминирају елементи српског народног језика.

Током велике сеобе Срба 1690. један део српског народа и свештенства због ратовања на страни Аустрије, а против Турака, избегавао је на северу, преко Саве и Дунава, у Угарску.

У 18. веку, на молбу српског патријарха, међу Србима у Угарској стижу руски учитељи и отварају школе.

Доносе са собом уџбенике и књиге на рускословенском језику који Срби прихватају и уче, а касније га мешају са српским народним језиком.

Мешањем рускословенског са елементима српског народног језика настаје славеносрпски језик у другој половини 18. века.

Славеносрпским језиком писао је Доситеј Обрадовић.

ВУКОВА РЕФОРМА

Вук Стефановић Караџић (1787–1864) значајан је у историји српског језика због реформе језика, залагања да народни језик буде књижевни, као и због писања српских речи.

Рад Вука Караџића значајан је и у историји књижевности јер нам је управо његов скупљачки сачувао бројне српске народне песме, приче, загонетке и обичаје.

Значајне године за Вуков рад