* Дијалекти српског језика (дефиниција, критеријуми поделе, називи). Штокавски дијалект (подела, главне особине, говори екавског и ијекавског наречја и њихов однос према књижевном језику).

Српски језик припада западној групи јужнословенских језика, у тој групи су и хрватски, словеначки, бошњачки и црногорски језик.

У источну групу јужнословенских језика спадају македонски, бугарски и старословенски који је изумро.

Јужнословенски језици су настали раслојавањем прасловенског дијалекта којим су говорили припадници јужнословенске језичке заједнице у заједничкој постојбини старих Словена, иза Карпата (између садашње Украјине и Пољске).

Раслојавање на источну и западну групу извршено је у току сеобе од 3-7. века јер су се Јужни Словени на Балкан насељавали у два правца. У 6. и 7. веку су се населили на ширем простору Балканског полуострва. У том периоду језик Јужних Словена има заједничке особине које га разликују од западнословенских и источнословенских језика. Од тог јужнословенског прајезика развили су се савремени јужнословенски језици. Око 10. и 11. века говор западнојужнословенске језичке заједнице подељен је на штокавско, кајкавско и чакавско наречје и њихове дијалекатске говоре. У 14. и 15. веку замена старословенског гласа јат диференцирала је штокавско наречје на екавски, (и)јекавски и икавски говор. Наречја су добила назив по изговору односно — упитне заменице за ствари: што, кај, ча.

Дијалект је говор неког подручја који се својим особинама разликује, с једне стране, од других говора истог језика а, с друге стране, од књижевног језика.

Подела дијалеката према изговору некадашњег гласа јат:

Е-екавски изговор (дете, песма)

ИЈЕ, ЈЕ(-и)јекавски изговор (дијете, пјесма)

И-икавски изговор (дите, писма); само су прва два изговора ушла у књижевни језик.

ШТОКАВСКО НАРЕЧЈЕ ЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА

Екавска замена гласа јат у 14. и 15. веку обухватала је српске области у Рашкој. Диференцирани су старији штокавски дијалекти екавског изговора (призренско — тимочки, косовско — ресавски и славонски екавски дијалект) и млађи штокавски дијалекти екавског изговора (шумадијско-војвођански).

Призренско — тимочки (торлачки дијалект)-југоисточни делови Србије. Градови на овом подручју су Призрен, Приштина, Врање, Лесковац, Ниш, Пирот и Сврљиг. Одлике-најближи средњовековном јужнословенском — губљење падежних облика, чува се само Н и А а функције осталих падежа врши А са предлозима (говорио је сас мајку); лична заменица у 3. л. множине гласи ги(однели ги), има само један акценат који се може налазити на сваком слогу; чува стари полугласник који се у осталим говорима развио у а-дн-дан, сн-сан; негде чува неизмењено вокално л-слза, слнце; негде је замењено са лу-слуза, слунце; негде се л чува на крају речи — купил, казал, а у некима је замењено са ја-купија, казаја... Коришћен у „Коштани”, „Зони Замфировој”.

Косовско — ресавски дијалект — централна Србија, градови: Дечани, Пећ, Косовска Митровица, Рашка, Крушевац, Зајечар, Бор, Пожаревац, Неготин, Смедерево и Бела Црква. Дели се на јужни екавски (косовско — ресавски) и смедеревско — вршачки говор. Чува стари акценатски систем од два силазна акцента — девојка, јунак; јат је доследно замењено са е-мудрији-мудреј; футур се гради од енклитичког облика пом. гл. хтети и облика презента гл. који се мења-ће идем, ће иде... Мушке именице на -о мењају се као именице мушког рода на консонант-Јово-Јова-Јову..., а присвојни придев гласи Јовов, Божов.. честа употреба имперфекта. Овим дијалектом писали С. М. Љубиша, Марко Миљанов-„Примјери чојства и јунаштва”.

Славонски екавски-буњевачки

Шумадијско-војвођански дијалект — северозападна Србија, Шумадија, Срем, Бачка (изузев СЗ дела — икавица) и Баната. Четвороакценатски систем, нова деклинација (генитив множине на А-кућ-а и датив, инструментал и локатив множине на АМА-кућ-ама, ИМА-пс-има); недоследном заменом гласа јат-нози, мудрији, нисам; нема глас Х-леб; група АО на крају речи сажима се у О-писо.

ШТОКАВСКО НАРЕЧЈЕ ИЈЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА

Ијекавска замена гласа јат обухватила је и српске земље у Зети (садашњој Црној Гори), у источној половини Босне и Хума (садашња Херцеговина). Дијалекти су: старији

Зетско-јужносанџачки: Бар, Цетиње, Подгорица, Нови Пазар: стара акцентуација (два силазна акцента) пример: Дурмитор; јекавско јотовање: ђед, ђевојка; честа употреба инфинитива без -и: читат, писат;

И млађи источнохерцеговачки: западна Србија, део Санџака, део Црне Горе и део Босне, као и Хрватске ван чакавског и кајкавског наречја (Банија, Кордун, Лика, део Далмације, Дубровник с Јадранском обалом). Особине четвороакценатски систем; нова деклинација; замена јата са ије и је(сијено, пјесма); али и са е и и (брегови, волио), јекавско јотовање, али није у Дубровнику и муслиманским срединама; без гласа х осим у Дубровнику и муслиманским срединама (љеб-хљеб); група АО на крају речи сажима се у О (посијо); употребљава се и скраћени облик инфинитива на -т и, -ћ (писат, рећ), аорист се чува у свим пределима. Овим дијалектом писао је Вук Караџић.

ШТОКАВСКО НАРЕЧЈЕ ИКАВСКОГ ИЗГОВОРА

Дијалект којим говори хрватско и муслиманско становништво на штокавском простору Босна и Херцеговина: Ливно, Дувно, Далмација, Биоково, Макарска. То је млађи икавски дијалект у ком је јат замењен вокалом-и(сино, дите). Њиме написан „Бакоња фра Брне”. Старији дијалекти штокавског икавског говора су: посавски икавски и истарски икавски дијалект.

Дијалекатску основицу стандардног српског језика чине новоштокавски дијалекти: шумадијско-војвођански екавски и источнохерцеговачки ијекавски дијалект. Заслуга за узимање народног језика новоштокавских дијалеката за књ. језик припада Вуку Караџићу. Он се залагао да основа књ. језика буде ијекавски изговор, али у 19. веку екавица је била говор културно и економски најразвијенијег дела српског народа (Војводина и Шумадија). Тако је српски језик стандардизован као језик са два изговора — екавским и ијекавским. Старословенски дифтонг (двоглас) јат у екавском изговору се заменио са -е а у ијекавском кратко јат-је, дуго јат-ије. Основна обележја српског књ. језика су: равноправност екавског и ијекавског изговора; употреба ћирилице; четвороакценатски систем и нова деклинација: -а или други наставци у генитиву множине и -има, -ама у дативу, инструменталу и локативу множине. У говору и писању употребљава се глас -х, а инфинитив се завршава на -ти, -ћи. Књ.језик се мора учити јер се не поклапа ни са једним дијалектом, па ни са оним који је узет за његову основицу.