* Почеци словенске писмености. Значај рада Ћирила и Методија и њихових ученика. Најстарија словенска писма (глагољица и ћирилица). Старословенски језик и рецензије старословенског језика. Најстарији споменици јужнословенске културе (Башчанска плоча, Самуилов натпис, Брижински споменици); Најстарији споменици српскословенског језика — србуље (Мирослављево јеванђеље). Top of Form

Старословенски језик или староцрквенословенски језик је први словенски књижевни језик. За основицу тог језика узет је говор македонских Словена из околине Солуна из 9. века, зато што су тај језик Ћирило и Методије познавали још из детињства. Тај дијалекат је ишчезавао. Старословенски језик је служио за богослужбене потребе, књиге превођене са грчког, њиме се вековима писало, читало и појало, али не и говорило. Као и латински у средњем веку, био је чист књижевни језик. Рецензије (или редакције) старословенског језика јесу уношење разних особина говорног језика (гласовних, морфолошких или лексичких) у књиге су се тада преписивале руком, па су преписивачи и ненамерно, уносили особине свог језика (српског, хрватског, бугарског, чешког, руског...) у језик црквених књига. Разна словенска племена (моравска и панонска) имала су блиске говоре, али су временом разлике постајале све значајније и веће. Константин (Ћирило 826. или 827-869) и Методије (815-885) су хришћански мисионари, битни за почетак словенске писмености. Византијски цар Михајло III шаље моравском кнезу Растиславу Ћирила и Методија јер је Растислав молио византијског цара, требали су му учени људи који знају словенски језик како би уз њихову помоћ уредио цркву независно од немачког свештенства. Словени су били до тада пагани (веровали су у више богова). Пре поласка у Моравску, Ћирило саставља словенско писмо глагољицу и преводи на старословенски језик најнужније књиге за ширење хришћанства на словенском језику. У Риму ће од папе добити одобрење за свој даљи мисионарски рад. После Ћирилове смрти, Методије ће уз помоћ панонског кнеза Коцеља проширити словенску цркву и постати први словенски архиепископ. После Методијеве смрти, немачко свештенство их протерује, они свој рад настављају у јужнословенским земљама: у Бугарској оснивају Кратовску школу, у Македонији-Охридску, а у Хрватском приморју се окупљају око Нинске бискупије.

Насељавање Словена на Балкан угрожава Византију и своди је на простор данашње Грчке. Губећи територију и војничку надмоћ, Византија, све више суочена са снажним утицајем Рима, покушава да задржи бар политички и верски утицај на словенска племена, нарочито на Балкану. Немачко свештенство хтело је да преко религије германизује Моравску. „Панонске легенде”, (нису сачуване у оригиналу, већ у преписима,,, Живот Ћирилов„ из 15. века,,, Живот Методијев” из 13. и 14. века) написане крајем 9. и почетком 10. века, су најстарије словенске хагиографије из којих можемо нешто сазнати о животу Ћирила и Методија, јер о њима нема много писаних извора. Сазнајемо да им се отац звао Лав, из имућне породице, Константин је био млађи, седмо дете, од раних дана склон књизи. Науку је изучавао у Цариграду: граматику, Хомерова дела, геометрију, реторику, аритметику, филозофију, астрономију и музику. Ишао у мисије-Египат, Крим, код Хазара, после чега се повлачи у цркву Св. апостола у Цариграду одакле креће у Моравску да шири хришћанство међу Словенима. Браћа на пут у Моравску крећу 863, мисија је трајала 40 месеци, стално ометана од немачког свештенства које је тврдило да се вера у Бога може проповедати само на 3 језика: грчком, латинском и хебрејском, зато су се и звали тројезичници. Панонски кнез Коцељ даје им 50 ученика. У Риму, код папе, Константин се прехладио и умро. Сахрањен је у римској цркви Св. Климента. Именован од папе за епископа, Методије се враћа у Панонију. Немачко свештенство га затвара, у затвору га муче глађу и жеђу, а ученике прогањају. Пред смрт, превео је Библију на словенски језик. После Методијеве смрти, ученици им протерани из Моравске и Паноније, склонили се у јужне крајеве и наставили са описмењавањем Словена, долазе у Бугарску, Македонију, Рашку, Хрватску. Посебно се издвајају Климент, Наум, Горазд и Ангелариј.Ћирило и Методије су развили свест код Словена о сопственом језику и култури. Са њима почиње средњовековна књижевност(књижевност феудалног доба).

Из епохе настанка словенске писмености остале су две азбуке: глагољица и ћирилица. Глагољица- настала је по обрасцу грчког курзивног (косог, рукописног) писма, са приметним утицајима неких источних писама (коптског, арапског, јерменског), док је ћирилица само варијанта грчког уставног (унцијалног, краснописног) писма. Глагољица је Ћирилово писмо, првобитно је носила назив кириловица. Касније је превладала лакша и практичнија ћирилица.Ћирилица је постала главно словенско писмо, преузела је име од старије азбуке. Ћирилица је имала више од 40 слова, настала вероватно крајем 9. и почетком 10. века у Бугарској. Њено ауторство се поуздано не зна. Преовладава мишљење да је ћирилицу створио Ћирилов ученик Климент Охридски, мада има тумачења да би аутор могао бити бугарски цар Симеон Велики. Од 10. века у западном делу јужнословенских земаља -угласта глагољица. У Босни нови облик ћириличног писма је босанчица. Глагољица се употребљавала на широком простору Хрватске (нарочито Хрватско приморје и Северна Далмација), где се развила богата глагољска књижевност. Претпоставља се да је глагољица замењена ћирилицом у Преславском центру старословенске писмености, у источној Бугарској за време владавине цара Симеона (893-927). Охридска школа (Климент и Наум) неговала је глагољску традицију, али је до 11. века у Македонији превладала ћирилица. Употребљавала се у Србији, Бугарској, Босни, средњој Далмацији, Русији и Румунији до 1860.

Старослов.језик, за разлику од обичног, свакодневног говора, настао је у процесу превођења разних текстова и богослужбених књига са грчког, тада најбогатијег и најразвијенијег језика. Почетком 11. века у Хрватској нови лик слова-најмлађе словенско писмо — латиница.

Рецензија или редакција старосл.језика је прилагођавање старословенског језика живом говору. Крајем 6. века, у време велике сеобе народа, Словени прелазе Дунав и долазе на Балканско полуострво које је под влашћу Византије. Почетком 7. века стижу до Јадранског и Егејског мора и колонизују Македонију. Често нападају Солун, али га никад не освајају. Стижу до Пелопонеза и далеких грчких острва на југу. Источни део Балканског полуострва припада Словенима, окреће се грчкој култури, а западни део биће изложен трајном романском утицају. Отац Лав био је високи војни старешина у Солуну. Константин се образовао прво у Солуну, па у цариградској Високој школи. Код Фотија је слушао реторику. Био је библиотекар у Аја Софији, професор на Високој школи. Предавао је филозофију-отуда и надимак. Ширио хришћанство међу паганима. Хазари-у јужној Русији, ту су упознали самарићанско писмо. На Криму су упознали хебрејско писмо. Моравска је била простор данашње Словачке и нешто Аустрије. Панонија се налазила у данашњој Мађарској. Папа Хадријан Други одобрио је њихов рад. Константин се замонашио 40-ак дана дана пред смрт. Два основна типа глагољице -обла (Бугарска, Македонија, Дукља, Захумље, источна Босна) и угласта (јавља се у Хрватској у 12. веку, када се глагољица губи из употребе код других народа: Истра, Хрватско приморје, Далмација, острва Крк, Црес, Лошињ). Прва штампана књига глагољицом је Мисал из 1483. Споменици писани глагољицом: Зографско јеванђеље -Македонија, крај 10. или почетак 11. века — име је добио по бугарском манастиру Зографу у Светој Гори. Маријино јеванђеље-нешто млађе од Зографског, названо по манастиру Рођење Богородице Марије на Светој Гори. Чува се у Москви. Асеманово јеванђеље-Македонија, 11. век-најочуванија и најлепша стрсл. рукописна књига. Названо по имену Јосифа Асеманија који га је пронашао 1738. у Јерусалиму. Чува се у Ватиканској библиотеци у Риму. Охридско јеванђеље-само два листа, Македонија, 11. век. Нађено у Охриду, чува се у Одеси. Синајски псалтир — Македонија, 11. век-име добио по Синајској гори, чува се у грчком манастиру Св. Катарине на Синајској гори, Слово о писменима, Брижински споменици, Башчанска плоча. Ћирилица — вероватно настала у Македонији, крај 9. и почетак 10. века, вероватно је створио Климент Охридски, допуњена новим знацима за оне словенске гласове којих није било код Грка: знаци начињени делимично према глагољским, а делимично према грчким словима. Првобитна ћирилица имала је 38 слова. Најстарији сачувани споменици — Бугарски натпис из 943. и Самуилов натпис из 993, нађен у македонском селу Герману, недалеко од Преспанског језера. Постоје 4 типа ћирилице — устав, полуустав, брзопис и курзив. У Русији се ћирилица звала „грађанска азбука”, коју је 1708. увео Петар Велики, а важила је све до 1917. када су уведени нови правопис и азбука. Реформу српске ћирилице извршио је Вук Караџић 1818, избацио све сувишне знаке из старе азбуке, задржао 24 слова а увео 6 нових: љ, њ, ј, ћ, ђ, џ, за посебне српске гласове. Вукова фонетска азбука прихваћена је 1868. Македонци су ћирилицу реформисали 1945. и имала је 31 слово. Прва штампана књига ћирилицом је Осмогласник, у Кракову 1491. Новија истраживања кажу да је ћирилица настала у преславској школи у Бугарској. Ћирилски споменици — Самуилов натпис-993, једини датиран ћирилски споменик, Мирослављево јеванђеље (главни текст је написао писар Варсамелеон, на крају текста је записао своје име. Крај рукописа написао је дијак Глигорије, орнаментима је украсио текст, у Хиландару чувано до 1896. Мирослав је био рође и брат Стефснс Немање, ожењен сестром босанског бана Кулина. Дијак значи писар. Све редакције старослов.језика називају се једним именом црквенословенски језик. Српскословенски језик је настао у 12. веку а био је у употреби све до првих деценија 18. века. СТСЛ, СРПСЛ, РСЛ, СЛСРП, ЦСЛ-скраћенице за језике.

Мирослављево јеванђеље је настало 80-их година 12. века. То је најстарији и најрепрезентативнији споменик писан српским књижевним језиком, писано је за Хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, можда за његову задужбину, цркву Св. Петра на Лиму. Састоји се из 181 листа, чтенија (читања) из сва 4 јеванђеља, распоређена према данима црквене године, текст је писан на белом танком пергаменту, у 2 ступца, главни писар није познат. Григорије дијак је онај који је украсио Мирослављево јеванђеље и писао мање делове текста, оставио је 4 кратка записа у којима говори о свом раду на рукопису, у тим записима обраћа се кнезу Мирославу, јер је изгледа био у немилости код њега. Његов запис је битан јер је најстарији изворни текст писан на српском књ. језику. Запис је дужа или краћа белешка у рукописној књизи, обично на маргинама, неисписаним листовима или повезу, по правилу запис садржи податке о времену и околностима настанка рукописа. Значај записа је историјско-културни и филолошки.

Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилички споменик, написан на српскословенском језику. Због лепоте украса — око 300 минијатура и украсних иницијала у раскошним бојама и злату, сматра се једном од најлепших рукописних књига на свету. Јеванђелистар су исписала два писара, али је само о једном, Глигорију дијаку, остао траг. Записао је своје речи поред главног текста и на самом крају рукописа. Види се да је желео да га кнез задржи у служби. Раније се, на основу једне издвојене речи на крају текста, сматрало да је име главног писара Варсамелеон — данас се истраживачи углавном слажу да је овом речју означен један од материјала који је коришћен при израдо боја за уметничке минијатуре — балзамово уље.2005. УНЕСКО га је уписао у Памћење света.

Најстарији споменици писани глагољицом и на старослв.језику су: Асеманово јеванђеље, Синајски псалтир и О писменах (податак о настанку првог словенског писма). Најстарији споменик писан угластом глагољицом је Башчанска плоча из 11. века нађена у месту Јурандвору код Башке, на острву Крку. Најстарији српски ћирилски споменик је Самуилова плоча из 993. , нађена крај Преспанског језера, надгробни споменик посвећен умрлим родитељима, кога је подигао македонски цар Самуило. Најпознатији споменик писан босанчицом (нови облик ћирилићког писма који се од 10. века јавља у Босни, први су га усвојили богумили) је Повеља Кулина бана из 12. века. Најзначајнији српски ћирилски споменик је Мирослављево јеванђеље. Први га је проучавао научник Стојан Новаковић, који га је тако и именовао. Чувано је у Хиландару. Када је краљ Александар Обреновић посетио Хиландар 1896. , свети оци су му поклонили јеванђеље и чувано је на двору. Када је избио Први светски рат и кад је дошло до повлачења преко Албаније, као света српска књига понето је и М.ј. Пренето је на Крф и тамо чувано све до повратка српске војске у земљу. У току Другог светског рата једно време је чувано у манастиру Рача. Данас се чува у Народном музеју у Београду. То је први сачувани споменик српске писмености. Глигоријеви записи су уједно и најстарији трагови изворног књ. стварања код Срба. Својим језичким особинама М.ј. показује да је српска редакција стсл. ј. добила завршни облик.

Најстарији словеначки споменик потиче из 10. века-3 листа нађена у Брижину (Немачка).

Новија истраживања кажу да је ћирилица настала у преславској школи у Бугарској. Ћирилски споменици — Самуилов натпис-993., једини датиран ћирилски споменик, Мирослављево јеванђеље. Србуље су свете српске књиге писане на српскословенском језику (српској редакцији старословенског језика) од 12. до 18. века, међу њима је и Мирослављево јеванђеље.