Књижевнотеоријски појмови

Врсте приповедања (облици казивања)

Доживљени говор

Унутар приповедања у трећем лицу, непосредан је прелаз на изношење мисли и осећања појединог лика приповетке као његовог приповедања, а не приповедачевог. Сличан је унутрашњем монологу, али је у трећем лицу.

Нема приповедачеве напомене: „мислио је", „говорио је у себи", „осећао је...". Тешко је одредити прелаз; означен је језичким или интонационим белегом, нпр.:

„Да је само знала, не би она ни покушавала да се противи, а камо ли да га онако у очи, силно, чисто, испитујући гледа..." („Нечиста крв")

Дијалог

Дијалошки низ је заокружена дијалошка целина која се остварује у ограниченом временском периоду — у оквиру сцене, ситуације или епизоде.

Дијалошка секвенца састоји се од две реплике у односу пошиљалац — прималац — пошиљалац.

Реплика је основна јединица дијалога, један члан дијалошке секвенце.

Унутрашњи дијалог и монолог

Унутрашњи дијалог — дијалог са другим ја (психолошки роман); некад је близак солилоквију или је идентичан с њим: „Неће бити? А шта ћеш ти учинити да тога не буде?..."

Монолог — у драми се једна личност не обраћа другој личности, већ себи или публици. Говор је једног лица. Када се јунак осећа усамљено, своје речи упућује фиктивном слушаоцу или саговорнику.

Унутрашњи монолог

Покушај изражавања подсвесних процеса у којима мисли и осећања немају логичку, граматичку ни хронолошку сређеност, већ се ређају у слободним асоцијацијама. Тече у првом лицу, за разлику од доживљеног говора. Овај метод се у англосаксонској књижевности назива ток свести. Присутан је већ код Виљема Џејмса и С. Фројда.

Може бити:

Индиректни унутрашњи монолог: нарацијом у трећем лицу казује се о чему јунак размишља, како се осећа... Опис психолошког стања: „Истераће Симку... Свеједно му је која их је жена родила."

Директни унутрашњи монолог: исказан је у првом лицу; нема посредника: „Истераћу Симку... Свеједно ми је која их је жена родила."

Солилоквиј

Као и унутрашњи монолог, солилоквиј одражава драму индивидуалне људске свести и подсвести, али је претежно организован у разговетним и правилним граматичким и рационалним структурама. Хамлетово „Бити или не бити" јесте солилоквиј.

Лик се не обраћа ни другим лицима ни публици. То је варијанта директног унутрашњег монолога, у којој јунак говори о себи и својим проблемима; стиче се утисак да говори са самим собом: „Мени наследник треба... Мрзим женско."

Ток свести

Посебна врста директног унутрашњег монолога; аморфан је и алогичан. В. Џејмс је још 1890. тврдио да је свест нешто што тече и може се асоцијативно довести у везу с реком, током. Веза прошлости и садашњости успоставља се преко асоцијација и перцепција везаних за садашњост.

Матица тока свести носи и рационално и ирационално, оно чега нисмо ни били свесни да постоји у нама, а што се најчешће везује за прошлост. Роман тока свести користи унутрашњи монолог: у њему проваљују разни садржаји међу којима постоји асоцијативна веза.

Манифест модернистичког романа написала је В. Вулф: „Модерна проза" (1919).

Пример: „...све могу шта има да се мисли свадба баш на краљев рођендан..." (Деобе)