XVIII век

Просветитељство

Просветитељство је европски културни и филозофски покрет који се развијао крајем XVII и током XVIII века. Његова основна тежња била је проналажење разумних објашњења за природне и друштвене појаве. Уверење да се истина може спознати разумом назива се рационализам (лат. ratio — разум). Просветитељи су веровали у напредак, слободу, благостање, мир, верску и националну толеранцију, социјалну правду и одбацивање верских и политичких догми. Просветитељство обухвата филозофију, књижевност и уметност и зато се XVIII век често назива веком разума.

Програмски текст просветитељства је Кантов чланак „Одговор на питање: Шта је просвећеност?" из 1784. године. Просветитељи су захтевали ослобађање од незнања и предрасуда, а њихове идеје припремиле су тло за Декларацију о правима човека и грађанина и Америчку декларацију о независности. Међу представницима су Исак Њутн, Томас Хобс, Дејвид Хјум, Џон Лок, Барух Спиноза и Готфрид Лајбниц. Део просветитеља је заступао атеизам, а део деизам — уверење да је Бог створио свет, али да он потом делује по природним законима.

Енциклопедија

Универзални речник уметности и наука

„Енциклопедија", односно „Универзални речник уметности и наука" (1751–1780), била је велико научно дело у коме су сабрана сазнања из физике, математике, природних наука, економије, политике и уметности. Њен главни уредник био је француски филозоф Дени Дидро, који је окупио најугледније мислиоце, филозофе, писце и научнике свога доба, међу њима Волтера, Монтескјеа и Русоа.

Жан-Жак Русо је аутор једног од програмских текстова просветитељства, „О друштвеном уговору" (1762), у коме предност даје природном човеку и осећању. Насупрот томе, француски математичар и филозоф Рене Декарт сумњао је у непосредно чулно сазнање и сматрао да само разум може разликовати истину од илузије. Његова позната сентенца гласи: „Мислим, дакле, постојим" (Cogito ergo sum).

Српска књижевност

Просветитељство у српској књижевности

У српској књижевности просветитељство се јавља шездесетих година XVIII века, а од осамдесетих година XVIII века, са појавом Доситеја Обрадовића, даје печат њеном развоју. Развијало се у оквиру политичких реформи Марије Терезије и њеног наследника Јосифа II. Аустријској монархији није одговарала културна и верска окренутост Срба Русији и православљу, па је подстицала реформе како би се Срби укључили у државни, политички и културни живот монархије. Године 1771. одобрено је оснивање српске штампарије.

Терезијанско-јозефинске реформе обухватале су реформу школства, укидање појединих манастира и увођење новог календара. Јосиф II је 1781. године донео Патент о верској толеранцији, којим је православна вероисповест изједначена са католичком. Доба његових реформи назива се јозефинизам. Српски просветитељи борили су се против предрасуда, незнања и неписмености, залагали су се за реформу азбуке, увођење народног језика у књижевност, развој образовања и равноправнији положај жене у породици.

Доситеј Обрадовић

Димитрије — Доситеј Обрадовић

Димитрије — Доситеј Обрадовић био је најзначајнији српски просветитељ. Рођен је у Чакову, у Банату. У манастиру Хопово се замонашио и добио име Доситеј, али је потом напустио манастир и отишао у Далмацију, где је три године радио као учитељ. Боравио је у Грчкој, Смирни, Бечу, Италији, Немачкој, Енглеској и Француској; говорио је више језика и био први српски министар просвете.

Школовао се у Халеу и Лајпцигу. У Лајпцигу је штампао „Писмо љубезном Харалампију" 1783. године, „Живот и прикљученија" 1783. и 1788. године, „Совјете здраваго разума" 1784. године и „Басне". После избијања Првог српског устанка 1804. године придружио се Карађорђу са намером да помогне изградњу нове Србије. Основао је Велику школу у Београду 1808. године. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду. Писао је славеносрпским и народним језиком.

Најважнија дела

„Писмо љубезном Харалампију" (1783)

„Живот и прикљученија" (1783, 1788)

„Совјете здраваго разума" (1784)

„Басне"

Кључне године

1771 — Оснивање српске штампарије

1781 — Патент о верској толеранцији

1804 — Први српски устанак

1808 — Оснивање Велике школе

Посланица

„Писмо Харалампију"

„Писмо Харалампију" је посланица, односно епистола, у којој Доситеј износи кључне тачке свог програма: питање књижевног језика и верску толеранцију. Он се залаже за писање на народном језику, грађанским писмом; верује у значај науке и здравог разума; заступа верску једнакост и толеранцију; уверен је да се човек рађа добар, али да га лоше васпитање и нездраве навике могу навести на зло.

Аутобиографија

„Живот и прикљученија"

„Живот и прикљученија" (доживљаји) је аутобиографско дело у коме Доситеј говори о детињству, школовању, одласку у манастир Хопово и напуштању манастира. Приповедање је у првом лицу, а писац се задржава на појединим догађајима из живота поводом којих развија просветитељске идеје.

Први део садржи предговор и шест целина: детињство и школовање, покушај бекства у Турску, одлуку да живи као пустињак, боравак у Хопову и разговор са игуманом Теодором Милутиновићем. Доситеј критикује бесмислени аскетизам, калуђерско лицемерје и незнање, а истиче знање, рад и образовање.

У другом делу, који је обликован као дванаест писама замишљеном пријатељу Зилотију, сажима свој просветитељски програм.